Око
СТОЈАН ЋЕЛИЋ (1925–1992) И ЊЕГОВИ СВЕТОВИ ЧИСТЕ ЛИКОВНОСТИ
У уметности нема невиних
Винуо се до таквих висина, интелектуалних и сликарских, да неке студије о његовој уметности делују помало наивно. Покренуо је и уређивао часопис „Уметност”, био изузетан педагог и важан есејиста, члан „Децембарске групе”, „Самосталних” и „Групе 69”. Направио је изразит отклон од реализма, метафизике или фантастике, избегао замке енформела и свих видова порицања слике. Због унутрашњих квалитета, искључиво ликовних, његово дело биће цењено и у будућим временима
Пише: Дејан Ђорић
Илустрације: Из Колекције „Богдановић”
Фото: Милош Мушкиња
Стојан Ћелић (Босански Нови, 1925 – Београд, 1992) био је и остао прослављени српски сликар, професор, академик и писац о уметности. У време када су многи опуси обезвређени и аутори пали у заборав, његова ликовна дела и реч чврсто стоје. Не треба, међутим, имати илузију да Ћелића нису оспоравали.
За њега се говорило да је шеф босанског лобија на београдској Ликовној академији (уз Раденка Мишевића, Емира Драгуља и друге). Драгош Калајић је сматрао Ћелићево сликарство „апстрактним кичом”, али и модернизму толико наклоњени сликар Радован Хиршл, отишавши да живи у Цирих, приметио је „да су музеји пуни Ћелића” (у смислу да има много слика сличних његовим). Писац овог текста уочио је да неке слике славног академика доста личе на поједине Анри Матиса, о чему је нашао потврду касније и у главном тексту Станислава Сташе Живковића у каталогу највеће Ћелићеве 
ретроспективне изложбе (Галерија САНУ, 1990). С друге стране, том виду стваралаштва крајње ненаклоњени чувар „Медиалине” харизме Михајло Ђоковић Тикало изузетно цени текстове Стојана Ћелића, а они се не могу сасвим одвојити од његове уметности.
Сликари често нису поуздани проценитељи вредности делâ других стваралаца. У комисијама и жиријима неупоредиво су објективнији и неутралнији историчари уметности и ликовни критичари. Ћелићев опус је самосвојан и поред свих референци на друге модернисте. Познато је да слика настаје из слике а текст из текста, нема девичанске, чисте уметности или, како сликар Милун Митровић каже: „У уметности нема невиних.” Јохан Волфганг фон Гете рекао је да када би од његовог дела одузели све оно што дугује претходницима, ништа не би остало.
УЗЛАЗНИМ ЛИНИЈАМА
Као писац о ликовној уметности, као беседник у интервјуима и као интелектуалац, Стојан Ћелић се винуо до таквих висина да и студије о његовом сликарству наших најбољих старијих историчара модерне уметности, какав је Станислав Сташа Живковић, делују помало наивно. Сличног узлета је и његово сликарство.
Више од тога, умео је да буде и сјајан педагог. Као сликару и критичару били су му крајње страни сви видови реализма, метафизике или фантастике, међутим, управо је он као професор умео да препозна једну такву сликарску звезду у успону какав је био млади Милан Милетић. Усмерио га је саветима, ликовним примерима и отворено подржао, када су многи сликари те врсте били онемогућавани већ на самом почетку. То сведочи о професоровој широкој култури и о томе да његово истрајно посвећење фламанском и италијанском раноренесансном сликарству, од студентских дана до посета европским музејима, није празна прича. Када је већ реч о Ћелићевом (само)образовању и широким 
интересовањима, треба увек имати у виду да иза његовог сликарства стоји веома солидно познавање историје модерне уметности и њених теоријских проблема. Он је као познавалац уметности први текст објавио 1950. године, од када су му изашле монографије о сликарима Марку Челебоновићу, Игњату Јобу и Недељку Гвозденовићу. Написао је и на десетине уметничких студија, есеја, критика и предговора у каталозима, од којих су неки сабрани у књигама „Нолита” и издавачке куће „Клио”, која му је 1996. године објавила и велику монографију.
Као сликар школовао се у приватној школи Младена Јосића, где су у време Другог светског рата предавали још и Јован Бијелић и Светолик Лукић. Ту се упознао и почео дружење са Бошком Карановићем, Вером Божичковић, Слободаном Бобом Јовановићем, Ксенијом Дивјак, Александром Цибетом Јеремићем, Мајдом Курник, Миодрагом Протићем, Александром Томашевићем, Олгом Јеврић и Младеном Србиновићем. У јесен 1943. уписао се на 
сликарски одсек београдске Ликовне академије, да би 1944. отишао у партизане. За њега се прича да је са шмајсером и у партизанској униформи, као активни официр, дошао поново на Ликовну академију да крене испочетка. Уписао се поново 1948. године, када је водећи професор за стручне предмете био непоткупиви и несаломиви, комунистичкој идеологији потпуно несклони Коста Хакман, код кога није пролазило никакво партизанско силеџијство већ само таленат и рад.
Од тог момента Ћелићева каријера креће узлазно. Изабран је 1954. за асистента на Ликовној академији а 1955. постао је члан чувене „Децембарске групе”, уз „Медиалу” најзначајније ликовне формације у другој половини двадесетог века. Настала је по идеји Зорана Петровића, назив јој је дао Стојан Ћелић, а поред њих двојице сликарску десеторку чинили су још: Младен Србиновић, Драгутин Цигарчић, Лазар Вујаклија, Миодраг Протић, Лазар Возаревић, Александар Луковић, Милош Бајић и Александар Томашевић. Ћелић је још био члан групе „Самостални” (1952–1954) и „Групе 69” (1975–1980).
СРЕДЊИ ВЕК, МЕДИТЕРАН, СИСТЕМИ ПЕРСПЕКТИВА
Прве слике и цртеже овог уметника обележила је снажна нерватура и експресивна деформација, али се од 1960, прочишћењем палете, све више посветио апстракцији, без трага претходног асоцијативног пејзажа и реализма.
Избегао је да потпадне под утицај тада актуелног енформел сликарства, вида нихилизма и порицања слике. Уместо антислике и доцније крајњег порицања фигурације у виду радикалног авангардизма, определио се за њену потврду са свим класичним својствима па и симболичким, али превреднованим на апстрактан начин. Постепено је изградио самосвојни свет саздан на чистој ликовности, основним елементима слике и пастелним бојама, не без трага сивог тона, сребрнастог неутралног премаза. Управо тај тон обележио је Београдску сликарску школу од Косте Миличевића до Ћелићевих професора Недељка Гвозденовића и Љубице Цуце Сокић, а користио га је и Дадо Ђурић, ублажавајући јарки колорит.
На тај пастелни штимунг Ћелићевог сликарства, племенит и садржајан сам по себи, веома су утицали српско средњовековно фрескосликарство и чари Медитерана, од античке уметности до мора као надахнућа. Станислав Сташа Живковић је међу првима формулисао припадност „Децембарске групе” и српске модерне кругу медитеранских вредности, наслеђу које се пружа од Винче до интимиста XXI века.
Често је на примеру Ћелићевог сликарства (а оно је круна његовог ликовног деловања) истицан вертикализам као феномен у уметности, као и његово истраживање простора, мада се оно не може оделити од боје и композиције. Живковић је уочио његов систем суперпонирања, који је међу најстаријим 
перспективним системима. Појављује се на фрескама града Дура Еуропос у Сирији, на једном од најранијих хришћанских локалитета. Осим суперпонирања Ћелић је користио и разне врсте просторног смицања, подастирања и засецања сликарских планова.
Ликовна култура у Србији нема свог Василија Кандинског, Паула Клеа, Пита Мондријана, Марка Ротка и Аршила Горког, али има Стојана Ћелића, Лазара Возаревића, Александра Томашевића, надасве Ивана Табаковића. Има и неке друге ликовно не мање вредне модерне мајсторе, какав је Бора Иљовски. Због својих унутрашњих, чисто ликовних квалитета, дело Стојана Ћелића је толико било цењено у свом времену и биће исто тако и у будућем.
***
Уредник и критичар
Ћелић је покретач и главни и одговорни уредник „Уметности”, најбољег часописа у поратној Југославији из области ликовне културе. Од 1956. био је и члан Међународног удружења ликовних критичара – AICA.
***
Ширина
О Ћелићевим широким занимањима сведочи и то да се поред сликарства бавио бројним другим дисциплинама ликовног стваралаштва: графиком, цртежом, пастелом, акварелом, таписеријом, мозаиком, сценографијом и илустрацијом књига.
